Večnost 
Milan Kostić, magistar svete Bogoslovije, okružni prota starobečejski i član patronata srpske velike gimnazije u Novom Sadu preminuo je 22. jula 1880. u S. Bečeju.
Srpska crkva i škola ima opet da oplakuje jedan veliki gubitak, nema im više jednog od njihovih najrevnosnijih radenika, jer Milan Kostić prestao je da živi.
Milan se rodio g. 1839. u bačkom selu Sivcu. Otac mu beše imućan sveštenik, te nije nikakve žrtve žalio, da svoju decu što bolje izobrazi. Tako je Milan svršio nemačke osnovne škole u Petrovaradinu, a gimnaziju u Vrbasu i Budimu. Pošto je uvideo koliki veliki upliv ima sveštenstvo na naš narod, mislio je, da će njegove vredne ruke naći najobilnije polje za rad u svešteničkom pozivu i zbog tog ode u Sr. Karlovce, gde je svršio bogosloviju. Probavivši zatim još dve godine u Pešti učeći prava odvaži se da ide u Kijevo, gde je dalje dve godine proveo kao slušalac višeg kurza tamošnje duhovne akademije. Tu u Kijevu napisao je na ruskom jeziku važno delo o srpskoj crkvi i dobio je usljed toga diplomu magistra bogoslovije. Po povratku svom u domovinu ode na poziv kneza crnogorskog Nikole I. na Cetinje za rektora bogoslovsko-učiteljskog zavoda i nadzornika crnogorskih škola. U Crnoj Gori proveo je tri godine dana. Tu je on neumorno radio za podizanje škola i obrazovanje učitelja. Velike njegove zasluge na tom polju od česti je sam zabeležio u znamenitom svom delu „Škole u Crnoj Gori,“ ali mnogo više znaju za njih Crnogorci, kod kojih je kao retko ko bio obljubljen i štovan. I sam svetli knez Crne Gore priznao mu je to, ukrasiv mu rodoljubiva prsa Danilovim ordenom. Slabo stanje zdravlja ne dozvoljavaše Milanu, da duže ostane u Crnoj Gori.
On se vrati u Ugarsku, da i ovde znanjem svojim svom narodu posluži. To beše g. 1872. Tada se baš ustanovila u Somboru državna gimnazija i Milan bude odmah naimenovan na njoj za profesora srpskog, latinskog i nemačkog jezika. Pored dnevnoga rada u školi držao je on tu zimi još i dug niz javnih predavanja o svilarstvu, kojim se na Cetinju praktički zanimao. Ali slab njegov organizam nije već mogao da izdrži duže štrapace učiteljstva. Milan naumi da stupi u sveštenički čin, kom se on upravo još od svoje mladosti posvetio. Pobediv mnoge prepreke, koje mu se tu na put stavljahu, bude g. 1874. u S. Andreji rukopoložen za sveštenika i avgusta te iste godine bude već izabran za okružnog protu starobečejskog. On je bio u bačkoj dijecezi prvi izabrani prota. I u tom novom činu radio je Milan neumorno i mnogo više, nego što je dopuštala slaba njegova telespa snaga. Konsistorijalne i patronatske sednice u N. Sadu retko su kad držane bez Milana, tako savesno izvršivao je on te svoje počasne dužnosti. Vrh svega radio je sve do svoje smrti i na književnom nolju. Osim već pomenuta književna rada počeo je on još kao đak da piše u skoro sve naše listove. „Š. L.“ „Danica“, „Javor“, „Srpska Zora“, „Rodoljub“ brojahu ga među svoje najotmenije saradnike i u njima je ostavio Milan mnogi dragocen spomen svog rodoljubnog duha. Govorio je osim svog maternjeg jezika još i ruski, nemački, francuski i madžarski.
Toliko o Milanu Kostiću kao radeniku. A šta da rečemo o čoveku? Harakteran u svakoj prilici, ponosan bez oholosti, znao je svud ljubav zadobiti, gdegod se pojavio. Naravi beše vesele, živim svojim duhom rasprostirao je u društvu na sve strane život. To je zadržao do u svoje poslednje dane, i onda, kad je smrt oko njega uzastopce život satirala. Posle povratka iz Crne Gore imao je mnogu žalost preko glave da preturi. Umre mu brat, nadepun enženjer i profesor somborske realke i preparandije. Umre mu ljubljena majka, pa i seda oca položio je u grob. I iza svega toga dođe mu godina 1880. Prvo je sahranio nejaka sina, za tim dostojnu ljubu, vernu pratilicu kroz tolike dane njegova života, a pre nekoliko nedelja zaspa mu večnim snom i mala ćerka Desanka. Od tolikih udara sudbe klonu najposle i Milai. Bolan prebolan ode letos u Emz. Ali ne nađe bolji svojoj leka. Svakim danom bivaše mu gore. Ostavi Emz, te se preko Šlezije vrati pre dve nedelje svojoj kući u Bečej. Znalo se već, da za Milana nema više nadežde. Ali Milan ju je imao do svog noslednjeg izdisaja. Još pre nekoliko dana stojasmo nas više njegovih prijatelja uz bolničku mu postelju, koji besmo došli u Bečej, da vrsnom prijatelju bol olakšamo i da mu još jednom vernu ruku stisnemo. Slab i iznemogao beše telom, ali duh mu beše još krepak i zdrav. Ne mogaše da se dosta napita za naše javne stvari i razvijaše nam svoje planove za budućnost. Ah! siroma Milan! Za njega nema više budućnosti. 22. jula u jutru presta da kuca njegovo plemenito srce, a 24. položšpe ga u grob uz mnogobrojno učešće celoga Bečeja i bečejske okoline, jer Milan Kostić beše čovek, koji je zaslužio, da mu se rekne:
Večna ti uspomena u srpskom narodu!
Izvor: Školski list br. 15 – 1. avgust 1880.
Autor
