Večnost 
Piše Savva nastojatelj manastira Žiče
I ako samrtnik ovaj nije nikad želio da se ime njegovo zapisuje po našim knjigama i javnim listovima niti preuznosi i uzdiže hvalom ovo zemaljskom, jer svagda u podobnim prilikama govoraše: „za mene je dosta, kad zato zna i vidi Gospod“, – opet držim da neću uvrediti njegovu dobru dušu, što ću ovde izneti nešto od njegovih dobročinstava učinjenih u korist svete obitelji naše, kojoj je on tako dugo i iskreno služio. I ovo činim ne radi slave i uzvišenja njegova, – jer njegova vrlina doprinela je njemu daleko veću i sjajniju slavu u obitelji oca nebeskog; nego što može biti ma koja slava na zemlji; ovo hoću da prozborim radi nas, radi primera, na koji treba da se ugledamo i da mu po mogućnosti podražavamo.
Rečeni Nikanor rodio se u selu Ratini, okruga Čačanskog u 1808. godini. Roditelji njegovi doselili su se tu iz sela Bučja od granice; pa zato ih nije niko zvao ratinjani već bučani. Siromašno stanje njihovo prinudi ih da skoro ostave i ovo selo i potraže gde-god bolja mesta za svoj rad i uživanje. I ovo nađu u selu Cerkovaku, blizu manastira Žiče. Ovde im bude zgodno još i s toga, što je Nićifor (tako se zvao pre monašestva Nikanor) mogao bio po blizosti ići u Karanovačku školu, te slušati nauku, a često pohoditi i obližnje manastire radi obučenja u pravilu i pojanju crkvenskom. Nauke se onda nisu učile kao sada: onda se više radilo a manje učilo; pa zato i našem Nikanoru dovoljno beše dve tri godine obučavanja školskog, te da može postati sveštenik.
U godini 1835-toj rukopoloži ga episkop užički Nićifor za sveštenika. No lišen supruge svoje u 1839-toj godini on ostavi mir i ono što je u miru (svet i ono što je u svetu), pa otide u manastir Studenicu, te se pokaluđeri i dobije ime od Nićifora-Nikanor. Da je on bio valjan i odličan u ovome novom činu svom, – dovoljno je da spomenemo samo jedan fakt. 1853-će umre episkop užički Nićifor. Trebalo je da se nađe lice, koje bi zastupalo na vreme umrlog episkopa u delima konzistorijalnim i administrativnim; jer onda bejahu kod nas episkopi presednici u konzistorijama, a ne kao sada protojereji.
I naš počivši Nikanor bi izbran za ovo mesto počivšim Petrom Mitropolitom. Dužnost ovu vršio je on dostojno do dolaska g. Episkopa sadašnjeg g. Joanikija u Karanovac, koji pre beše na eparhiji šabačkoj, a docnije po naređenju arhijerejskog sabora imao se premestiti na eparhiju užičku. Preuređenjem i premeštanjem konzistorije iz Čačka u Karanovac, u 1855-toj godini Nikanor beše postavljen za redovna člana iste konzistorije u kojoj služaše do 1862-ge godine, dok neizađe novo ustrojstvo konzistorija, po kome se nije moglo primiti za člana lice, koje nije svršilo bogoslovski fakultet bilo ovde, bilo na strani. I od ovog doba Nikanor oprosti se s kancelarijom i radnjom sudskom, a lati se uprave monastirske i poljskoga rada, živeći u manastiru Žiči kao iguman i upravitelj te obitelji.
U poslednje vreme on je imao od svoje čiste sopstvenosti, koji je i kao sveštenik, i kao član konzistorije umnožavao, sledeća dobra: jedan vinograd blizu manastira Žiče od 50 motika; jedan veliki zabran dužinom toga vinograda. Jedan voćnjak u selu Matarugama od 3.000 drveta, jednu livadu od 3 kose trave, a po kraj nje zabran poveliki. Jednu kuću u Karanovcu; 50 brava ovaca s jaganjcima. Sve ovo kad bi se uzelo u ocenu iznelo bi od najmanje ruke do 440 (cesarskih) dukata (prim. aut. oko 140.000 evra u današnjoj vrednosti). Umirući 26. januara ove godine, on je sve ovo zaveštao i poklonio manastiru Žiči. Zahvalno bratstvo prinosi mu pred ikonom Gospoda tople i blagodarne uspomene i prinosiće ih dokle traiše ove svete obitelji – iz vekova u vek.
Izvor: Pastir br. 12 godina II – 20. maj 1869
Autor
